KASAPILI GA DA BI ODAO ŠIPTAROVU TAJNU, PA GA ŽIVOG SPALILI: Zoran je puzao još 50 metara dok je GOREO, a onda je..

Zoran Vukojević, bivši policajac i svedok-saradnik na suđenju za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, otet je 3. juna 2006. godine, nakon čega je mučen, iskasapljen, a potom spaljen. Telo je nađeno nedaleko od beogradskog aerodroma, pored autoputa, a patolozi su tada rekli da je bilo toliko unakaženo da to dugo nisu videli.

Prebijan, sečen noževima i tako izmasakriran, a još živ, umotan u celofan, zapaljen je i bačen u raku iskopanu pedesetak metara od mesta na kom je nađen u šumi. Tako zapaljen i izmasakriran puzao je još nekih pedeset metara pre nego što je izdahnuo.

Ubice su ga navodno mučile da bi priznao gde su zakopani milioni od otmica koje su vršili članovi "zemunskog klana", tako da se pretpostavljalo da su ga oni ubili. Već u novembru 2006. kada je uhapšen Aleksandar Simović, ispostavilo se da je to tačno jer je policija tada podnela krivičnu prijavu protiv njega za to ubistvo. DNK-a analizom utvrđeno da su njegovi otisci nađeni na lisicama kojima je tokom mučenja bio vezan Vukojević.

Hteli ga živog da bi ga mučili

Načinom na koji je ubijen Vukojević poslato je nekoliko poruka. Spaljivanje automobila kojim je izvršena otmica, u garaži kod Arene, je prva poruka i simbolika - tu smo i radimo neometano kao i ranije. Vukojevića su očigledno hteli živog da bi ga mučili, inače bi ga ubili još u dvorištu da su hteli samo likvidaciju.

To mučenje je druga poruka svim "izdajnicima", odnosno svedocima-saradnicima, da će svako biti mučen i da oni nemaju nikakav problem da to odrade. Treća simbolika i poruka je iskopana rupa kao za Ivana Stambolića.

U junu 2006. suđenje za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića i dalje je bilo u toku. Optužnica se između ostalog oslanjala i na iskaze tri svedoka saradnika, Ljubiše Buhe Čumeta, bivšeg šefa Surčinskog klana i članova Zemunskog klana Zorana Vukojevića i Miladina Suvajdžića, zvanog Đura Mutavi.

Ubistvo svedoka saradnika tri godine posle ubistva Đinđića bila je i poruka sistemu da klan i dalje funkcioniše i ubija. Dan posle ubistva svedoka-saradnika ministar policije u to vreme Dragan Jočić i ministar pravde Zoran Stojković tvrdili su da je problem što sud odugovlači s procesom i da u suprotnom svedok ne bi bio ubijen. Tadašnji direktor BIA Rade Bulatović nije se oglašavao povodom ubistva svedoka-saradnika, ali je istog dana pisao tekst u Poltici o Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Bio policajac, radio u Zemunu

Zoran Vukojević je do 2000. bio profesionalni policajac, radio je u SUP-u Zemun. Dušana Spasojevića Šiptara, čiji je bio kum, poznaje od 1995. i od tada se druže. Godine 2000. počinje da radi kao šef njegovog obezbeđenja u Šilerovoj ulici u Zemunu. Vukojević je policiji prvi iskaz dao u akciji Sablja. Posle toga postaje svedok-saradnik i sve što je rekao policiji ponovio je na glavnom pretresu i u suočavanju sa optuženima.

On je na glavnom pretresu, koji je bio zatvoren za javnost, rekao da je grupa Dušana Spasojevića radila za Državnu bezbednost od 1998. i da su se s Radomirom Markovićem tada dogovorili da mogu da rade šta hoće i koga treba da ubiju po gradu.

- Koliko ja znam, oko 30 ubistava su izvršili oni po gradu i time su se javno hvalili - rekao je tada Vukojević.

On je svedočio o ulozi Milorada Bracanovića, koji je na mesto direktora Bezbednono-informativne agencije postavljen posle pobune Jedinice za specijalne operacije, a koji je odavao podatke. Vukojević je svedočio o tome da je JSO obezbeđivao Spasojevića, a da ih je on finansirao, ali i o tome da su Milorad Ulemek i Dušan Spasojević odlučili da ubiju Zorana Đinđića. Zoran Vukojević bio je svedok koji je u svom iskazu govorio i o tome koji su političari i pripadnici vojne službe imali kontakte sa Zemunskim klanom.

Na glavnom pretresu ponovio je ceo iskaz i pred optuženima i u suočavanju s njima. Pošto na glavnom pretresu advokati i članovi veća postavljaju pitanja, Vukojević je izneo i nove informacije u odgovorima na postavljena pitanja. Tako je na glavnom pretresu, sa kog je javnost bila isključena, rekao da su general Aco Tomić i šef BIA Rade Bulatović u Šilerovu dostavljali informacije o tome da se planira izručenje Legije Hagu. Podsetimo, to je zvanično bio razlog da JSO krene u pobunu 2001. godine.

- Bilo bi zanimljivo kada bi mediji objavili stenograme sa suđenja Zoranu Vukojeviću Vuku koji je, kao bivši policajac, bio spoljni kontakt zemunskom klanu i koga su kasnije surovo ubili. Voleo bih da se celo njegovo svedočenje objavi, mnogima bi bilo jasnije šta se dešavalo - rekao je 2019. godine tadašnji potpredsednik Đinđićeve vlade Žarko Korać u razgovoru za "Talas".

Simović negirao ubistvo

Na početku suđenja za ubistvo Vukojevića, Aleksandar Simović je negirao da je za vreme bekstva ubio Vukojevića, tvrdeći da je za to čuo iz medija. U stanu u kojem je uhapšen Simović pronađeni su revolver "Smit i Veson", automatska puška sa municijom, ručna bomba, kao i municija za magnum 357 kojim je izvršeno ubistvo Vukojevića.

- Nisam ubio Vukojevića. Nek je prokleto sve što mi je drago ako sam nekog ubio. Ovde se veruje kvazi svedoku, davljeniku (Sretku Kaliniću), koji želi da sve povuče sa sobom, koji mrzi mene, mog brata (Miloša Simovića) i moju porodicu - rekao je na suđenju tada Aleksandar Simović.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je 2014. godine presudu Specijalnog suda kojom je pripadnik Zemunskog klana Aleksandar Simović osuđen na dvadeset godina zatvora zbog brutalnog ubistva svedoka-saradnika Zorana Vukojevića Vuka.

POGLEDAJTE I - NJEGA SE PLAŠIO I ŠIPTAR, PA NAREDIO DA GA UBIJU Arkan mu stao na žulj

Ljujić je ubijen, a Nikola Skerlić (26) je lakše povređen te novembarske večeri 2000. godine oko 22.40 časova, na uglu Bulevara Mihajla Pupina i Ulice Milentija Popovića u Novom Beogradu, u neposrednoj blizini benzinske pumpe "Dejton".

Na njih je, dok su bili u crnom "pežou 406", iz "audija 80" u pokretu pucao zvanično nepoznati napadač. Ljujić je zaustavio automobil pred semaforom i tada je iz vozila u kome su bile tri osobe, zapucano iz "heklera". Ubica je prvo hice ispalio kroz zadnje staklo, a potom i kroz desne prozore. Na žrtve je ispaljeno oko 20 metaka kalibra 9 mm.

Posle zločina napadači su u punoj brzini skrenuli u Ulicu Milentija Popovića i krenuli ka auto-putu, odakle im se gubi svaki trag.

Skerlić je kolima Hitne pomoći prevezen u Urgentni centar gde mu je ukazana lekarska pomoć jer je u pucnjavi zadobio lakše povrede od rikošetiranja metaka.

Automobil "audi 80" iz koga su pucali napadači je ukraden. Proverom registarskih tablica na kolima utvrđeno je da su i one ukradene, kao i da ne pripadaju "audiju 80".

Napadači na Ljujića nikad nisu otkriveni, ali gotovo svi veruju da je to bilo delo "zemunskog klana".

Veruje se da su u kolima bili Vladimir Milisavljević (Vlada Budala) i braća Simović, da su podstrekivači bili vođe "zemunaca" Dušan Spasojević i Mile Luković, a da su u organizaciji učestvovali Miladin Suvajdžić (Đura Mutavi), Dušan Krsmanović, Dušan i Saša Petrović.

Dejan Milenković Bagzi je rekao da je Ljujić ubijen jer Spasojević nije mogao da ga drži pod kontrolom:

"Ljujić je navodno hteo da ubije Dušana postavljanjem bombe pod auto. To mu je preneo Slobodan Nešković Kobac. Onda je Dušan rekao da Ljujića treba da ubiju Vlada Milisavljević (Vlada Budala) i Miloš Simović i tako je i bilo. Cela naša ekipa je prethodno učestvovala u praćenju Ljujića, kao što smo uvek radili".

Ljujić je bio dobro poznat beogradskoj policiji jer je bio osuđivan zbog počinjenih krivičnih dela. Nekoliko puta je, pre ovog kobnog, bio na meti napadača.

Iz KPZ Sremska Mitrovica je izašao godinu dana pre smrti, a kaznu od 18 meseci je izdržao zbog krivičnog dela koje je počinio 10-ak godina ranije. Ljujićevo ime se vezuje i za revolveraški obračun u jednom beogradskom kafiću 1992. godine, kada su usmrćena dva mladića.

U kafiću "Daca" kod "Sava centra" na Novom Beogradu 1996. godine ranjen je u desnu nogu. Ljujić je nekoliko godina proveo u Češkoj gde je sredinom devedesetih zbog pljačke bio u zatvoru dve godine.

Ljujić je bio nerazdvojni drug Gorana Marjanovića (Goksija Bombaša).

ARKAN MU STAO NA ŽULJ

Srđan Ljujić se družio sa Goranom Marjanovićem (Goksijem Bombašem) do ’92. godine kada je Ljuja posle obračuna sa nekim momcima otišao u Švedsku kod Dragana Joksovića Joksa.

Posle je deportovan odatle pa dolazi u Češku. Tamo je pao zbog reketiranja, ne pljačke kako kažu u medijima. Jokso ga je baš voleo i kasnije kad god bi dolazio u Beograd, zvao je Ljuju da se vide. Bili smo u Interkontinentalu kad je Jokso rekao: “Daj da vas upoznam sa Željkom, on bi vam bio tu za sve što vam treba!” Srđan ono njegovo, ćuti, ne progovara.

Posle nekog vremena kaže mi Ljuja da ga je Jokso zvao, ne mogu da se setim da li beše isto Interkontinetal ili možda Hajat, organizovao večeru i pozvao Ražnatovića i njegovog kuma Bombonu, isto mnogo jakog čoveka u tom svetu, da ih upozna sa Srđanom. Čekali ga oni, ali se Ljujić nije pojavio.

Pitam ga ja sutradan šta je bilo, kaže: “Ma došao sam do hotela, okrenuo auto i otišao.” Pitam ga zašto, kaže: “Pa šta... Treba onaj (misleći na Željka) da mi nešto kaže, pa posle moram da ga ubijem!” Nije nikako voleo Ražnatovića...

Na njih je, dok su bili u crnom "pežou 406", iz "audija 80" u pokretu pucao zvanično nepoznati napadač. Ljujić je zaustavio automobil pred semaforom i tada je iz vozila u kome su bile tri osobe, zapucano iz "heklera". Ubica je prvo hice ispalio kroz zadnje staklo, a potom i kroz desne prozore. Na žrtve je ispaljeno oko 20 metaka kalibra 9 mm.

Posle zločina napadači su u punoj brzini skrenuli u Ulicu Milentija Popovića i krenuli ka auto-putu, odakle im se gubi svaki trag.

Skerlić je kolima Hitne pomoći prevezen u Urgentni centar gde mu je ukazana lekarska pomoć jer je u pucnjavi zadobio lakše povrede od rikošetiranja metaka.

Automobil "audi 80" iz koga su pucali napadači je ukraden. Proverom registarskih tablica na kolima utvrđeno je da su i one ukradene, kao i da ne pripadaju "audiju 80".

Napadači na Ljujića nikad nisu otkriveni, ali gotovo svi veruju da je to bilo delo "zemunskog klana".

Veruje se da su u kolima bili Vladimir Milisavljević (Vlada Budala) i braća Simović, da su podstrekivači bili vođe "zemunaca" Dušan Spasojević i Mile Luković, a da su u organizaciji učestvovali Miladin Suvajdžić (Đura Mutavi), Dušan Krsmanović, Dušan i Saša Petrović.

Dejan Milenković Bagzi je rekao da je Ljujić ubijen jer Spasojević nije mogao da ga drži pod kontrolom:

"Ljujić je navodno hteo da ubije Dušana postavljanjem bombe pod auto. To mu je preneo Slobodan Nešković Kobac. Onda je Dušan rekao da Ljujića treba da ubiju Vlada Milisavljević (Vlada Budala) i Miloš Simović i tako je i bilo. Cela naša ekipa je prethodno učestvovala u praćenju Ljujića, kao što smo uvek radili".

Ljujić je bio dobro poznat beogradskoj policiji jer je bio osuđivan zbog počinjenih krivičnih dela. Nekoliko puta je, pre ovog kobnog, bio na meti napadača.

Iz KPZ Sremska Mitrovica je izašao godinu dana pre smrti, a kaznu od 18 meseci je izdržao zbog krivičnog dela koje je počinio 10-ak godina ranije. Ljujićevo ime se vezuje i za revolveraški obračun u jednom beogradskom kafiću 1992. godine, kada su usmrćena dva mladića.

U kafiću "Daca" kod Centra "Sava" na Novom Beogradu 1996. godine ranjen je u desnu nogu. Ljujić je nekoliko godina proveo u Češkoj gde je sredinom devedesetih zbog pljačke bio u zatvoru dve godine.

SPASOJEVIĆ JE JOŠ JEDNO UBISTVO NARUČIO IZ STRAHA

Sredoje Šljukić Šljuka likvidiran je na jučerašnji dan pre 23 godine na mostu Gazela kod Sava centra na Novom Beogradu, kada su napadači izrešetali njegov "audi".

Te večeri Sredoje Šljukić je, nakon telefonskog poziva u kojem mu je zakazan sastanak kod "Taša", krenuo sa bratom od strica - Zoranom i telohraniteljem Ćirovićem. Samo 40 minuta kasnije, upali su u zamku: crni "audi A8" (tablice BG 77-72 – godina Šljukinog rođenja) kojim su se vozili presrela su tri automobila.

Prvo vozilo je preseklo put spreda, drugo ih je zatvorilo s leđa, a treće, sivi "audi 100" bez tablica, poravnao se s njima i iz njega je otvorena rafalna paljba iz automatskog oružja kalibra 7,62 mm.

Na mestu zločina pronađeno je 30 čaura. Zoran je poginuo odmah, a Šljukić je podlegao povredama u Urgentnom centru, dok je telohranitelj preživeo.

Zemunski klan

Kasnija istraga i svedočenja potvrdila su da su izvršioci bili pripadnici "zemunskog klana": Sretko Kalinić, Mile Luković - Kum, a u akciji je, prema navodima iz knjige Sretka Kalinića, učestvovao i Dejan Milenković - Bagzi.

- Pričaju da je Dušan iz straha naredio Šljukino ubistvo. Ne sećam se zašto je Dušan naredio ubistvo Šljuke. Nije iz straha. Zaboravio sam pravi razlog, mislim da je to bilo zbog kompleksa, jer je Šljuka imao pratnju od pet automobila. Dušan ništa nije prepuštao slučaju. Dok pišem ovo, prisećam se da je govorio: 'Šta će njemu tolika pratnja, koga se on boji? Sigurno nešto planira.' Pitao je, po običaju, da li to može da se završi, a ja sam mu, kao i uvek, odgovarao da možemo da uništimo svakog neprijatelja. Ubrzo posle toga počeli smo da pratimo Šljuku. Kada je izašao na auto-put, krenuli smo za njim, punim gasom. Tada je Dejan Milenković Bagzi vozio metalik sivi "audi 8", kojim je pretekao "audi A8", u kome su bili Sredoje i Zoran Šljukić - napisao je Sretko u svojoj knjizi i dodao:

- Kum (Mile Luković) i ja smo ih sje*ali. Vozio je skroz u levoj traci na auto-putu za Niš. Približavali smo mu se velikom brzinom, mislim da smo išli 200 na sat. Lizoguz Dušanov Bagzi mu je više puta blicao da se skloni. Tada smo išli oko 160 kilometara na sat, možda i više. Šljuka je prvo ignorisao blicanje, ali se na kraju sklonio udesno i tu je završio karijeru - detaljno je napisao Kalinić.

Tadašnji inspektor opisao je rafal kao toliko precizan da bi automobil, da su samo zamenjena vozačeva vrata, "bio kao nov".

"Španska kragna"

U prilog tezi da je ubistvo braće Šljukić profesionalno smaknuće ide i to da se ovakva likvidacija među profesionalcima naziva "španska kragna".

U pitanju je naziv za likvidacije u pokretu, kada napadači, po pravilu, koriste tri vozila. Ljudi iz prvog vozila imaju zadatak da velikom brzinom preteknu auto u kojem se nalazi potencijalna žrtva, dok se druga kola, takođe, velikom brzinom kreću iza vozila žrtve.

Razlog za to je da se auto žrtve ne bi slučajno zaustavio, okrenuo i pobegao. Treći auto, istog momenta pretiče i sa leve strane vozila žrtve blokira eventualno bekstvo i kada se poravna sa žrtvinim vozilom, iz njega najmanje jedan, a najčešće dvojica napadača, počinju da pucaju.

OVAJ ČOVEK JE NAUČIO ŠIPTARA DA MEŠA DROGU SA BRAŠNOM I PRAŠKOVIMA

Zemunski klan početkom dvehiljaditih godina važio je za najopasniju organizovanu kriminalnu grupu na Balkanu. Malo ko je samo deset godina pre verovao da će dvojica najboljih drugara rodom iz Medveđe biti gospodari života i smrti na vrelom beogradskom asfaltu.

Jordan Antonić, bivši komandir straže u Okružnom zatvoru u Beogradu gde je od 1980. do 1996. godine bio čuvar i dugogodišnji podstanar u popularnoj beogradskoj kaznionici CZ jednom prilikom ispričao je mnogo o čuvenim momcima iz podzemlja glavnog grada.

- Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića sam upoznao 1992. godine, kada je Spasojević zajedno sa članovima Pecinog klana pao u zatvor.

- Uhvaćen je kako posluje sa heroinom i stavljen je u samicu, u kojoj je bio 30 dana. Taj Peca je učio Spasojevića kako da meša drogu sa brašnom i praškovima, jer Dušan o drogi ništa nije znao. Spasojević je bio strašljiv čovek. Voleo je život, ali se bojao robije i batina. Nudio nam je novac da ga ne tučemo.

Mile Luković je bio naš kolega zatvorski čuvar iz Prištine. I on je radio sa drogom. Obojica su se hvalili da u Makedoniji imaju neko selo, u kome svi seljani rade drogu za njih.

U CZ-u je Dušan Spasojević kasnije bio u sobi sa jednim specijalcem iz JSO. Kada je Spasojević izašao iz zatvora, preko tog čoveka iz JSO sprijateljio se sa policajcima. Čak je dobio i policijski pištolj na poklon, ne znam da li je imao policijsku legitimaciju, ali mi se hvalio da može po Novom Beogradu da trguje sa heroinom, i da to mora da plaća nekim ljudima 5.000 maraka mesečno - ispričao je Jordan Antonić, bivši komandir straže u zatvoru.

JOŠ JEDAN DOKAZ SUROVOSTI ZEMUNSKOG KLANA - OVO JE BILO BRUTALNO

Pripadnici zemunskog klana osuđeni su na 40 godina zatvora zbog ubistva Nenada Batočanina (38) i Željka Škrba Bildera (41).

Nenad Batočanin (38), zamenik načelnika Prve uprave saveznog MUP-a, i Željko Škrba Bilder (41), biznismen i višestruki prvak u dizanju tegova iz BiH, ubijeni su kod "Marakane" na Dedinju pre 22 godine.

Kobnog 26. novembra 2002. sedeli su u službenom "pežou 306" sa belim tablicama ispred zgrade u ulici Ljutice Bogdana 8. Ispostaviće se da su krenuli sa partije malog fudbala, sa obližnjeg stadiona "Partizana", uzbrdo ka Dedinju.

Po nekim indikacijama, njihovo vozilo se kretalo jako sporo u trenutku kada ga je sustigao "rover", oko 21.15 časova, iz koga je više napadača otvorilo vatru iz "kalašnjikova". Navodno je na "pežou" i na zidu kuće izbrojano više od 60 pogodaka.

Bagzi amnestiran

Batočanin i Škrba ubijeni su na mestu. Iako su obojica bili naoružani, nisu stigli da reaguju. Za njihovu likvidaciju osuđeni su na po 40 godina zatvora pripadnici "zemunskog klana", Miloš Simović i Vladimir Milisavljević.

Svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi, koji je takođe učestvovao u zločinu, oslobođen je zbog saradnje sa tužilaštvom.

Nenad Batočanin, rodom iz Aleksinca, bio je od mladosti veoma uspešan karatista. Završio je Fakultet bezbednosti u Skoplju. Njegovi prijatelji i poznanici opisali su ga kao čoveka skromnog, poštenog i korektnog, izvrsnog policijskog profesionalca.

U neposrednom obezbeđenju predsednika Slobodana Miloševića, kao drugi čovek iza Sente Milenkovića, bio je od 1988. do 1997. Odatle je udaljen i marginalizovan, navodno zato što ga Mira Marković nije volela.

Posle petooktobarskog prevrata pozvan je u savezni MUP, gde se bavio obezbeđenjem funkcionera, diplomata i stranih državnika. Jedno vreme je radio u obezbeđenju predsednika Vojislava Koštunice i bivšeg saveznog premijera Zorana Žižića. Ubrzo je napredovao do zamenika načelnika uprave, mesta veoma odgovornog i u organizacionom smislu važnog.

Kondicioni trener Zdravku Čoliću

Željko Škrba, bosanski Srbin sa zanimljivom prošlošću, bio je - izmedu ostalog - i šampion u dizanju tegova i dobar kondicioni trener raznim ljudima (uključujući i pevača Zdravka Čolića). Osim toga, igrao je određenu ulogu i u strukturi koja se bavila zaštitom i skrivanjem Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Važio je za kriminalca većeg kalibra protiv kojeg policija nije imala dokaza jer su, navodno, "prljave poslove" za njega obavljali mladići sa ulica. Deo takvog profita je preusmeravao ka RS i svojim kontaktima tamo.

Prethodno je dva puta preživeo atentat (pogledati okvir) i to je, po svemu sudeći, bila samo opomena da pazi s kim se druži i šta priča.

S obzirom na besprekornu biografiju Batočanina, spekulisalo se da je prava meta bio Škrba, a da je njegov saputnik ispao kolateralna šteta. Škrbino ime se, naime, neposredno pre ubistva pominjalo u negativnom kontekstu.

Lider SRS Vojislav Šešelj ga je posthumno čak optužio za "veći broj ubistava" u RS, tvrdeći da je bio "profesionalni ubica" i da je bio veoma blizak sa Željkom Maksimovićem Makom (višedecenijskim beguncem, optuženim da je glavni organizator likvidacije policijskog generala Boška Buhe).

Primarna i sekundarna žrtva

I savezni ministar policije Zoran Živković je posle zločina ocenio da je Batočanin bio "sekundarna žrtva", dok je Milorad Pušica, predsednik Karate saveza Srbije, na komemoraciji istakao da se Batočanin zatekao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Prijatelji Batočanina takođe su bezrezervno bili ubeđeni da on nije bio meta ubica:

"Nikada nije imao kontakte s kriminalcima. S porodicom je živeo u potkrovlju desetospratnice i vozio je kola stara 12 godina. Da je šuruvao s kriminalcima, sigurno bi imao para i svojoj supruzi Ljiljani i sinovima, osmogodišnjem Milošu i dvogodišnjem Marku, omogućio bolje uslove života. Nenad je uvek bio okrenut samo svojoj porodici, policiji i karateu, u kojem je i na svetskim takmičenjima osvajao medalje.

Međutim, bilo je i onih iz policije koji su smatrali da ni o kakvoj slučajnosti ne može biti reči te da su gađali obojicu, i to namerno. Po toj pretpostavci, Batočanin je Škrbu "gajio kao dokaz", kao svedoka za nešto veliko.

ŽIVELI KAO PROSJACI PA POSTALI KRIMOSI

Braća Aleksandar (47) i Miloš Simović (45), koje u seriji "Sablja" glume Marko Gizdavić i Nenad Heraković, bili su visokopozicionirani članovi zloglasnog "zemunskog klana" kojim su rukovodili Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum.

Za brojne zločine i učešće u atentatu na premijera Zorana Đinđića obojica su osuđeni na maksimalnih 40 godina zatvora koje služe u požarevačkom zatvoru "Zabela".

Aleksandar je uhapšen 25. novembra 2006. u stanu u Ulici Milentija Popovića 35 na Novom Beogradu i prvi je odbegli "zemunac" kog je srpska policija uspela da locira i privede. U tom trenutku bio je suprugom Zoranom.

Osuđen je na 35 godina robije zbog devet ubistava u ime klana, pokušaje ubistava i tri otmice, kao i dodatnih 20 godina zbog brutalne likvidacije svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka, bivšeg policajca, a kasnije Spasojevićevog šefa obezbeđenja u Šilerovoj.

U "Zabeli" broji vekne hleba

Kaznu služi u "Zabeli" gde je poslednjih godina, kako se govorkalo, postao najjači autoritet koji je stekao snagom kroz jake fizičke treninge. Navodno uživa u "posebnim" privilegijama i slobodno se šeta po zatvorskom krugu, pošto mu je posao da popisuje vekne hleba.

Vukojević je, podsetimo, nestao u noći između 2. i 3. juna 2006. Njegovo iskasapljeno i zapaljeno telo nađeno je nedaleko od Aerodroma Beograd, pored auto-puta. Patolozi su izjavili da je telo bilo toliko unakaženo da to dugo nisu videli.

"Zemunci" su imali dva razloga da dođu do Vukojevića, prvi razlog je bila osveta, a drugi to što je navodno deo novca "zemunskog klana" ostao kod njega. Spekulisalo se sa cifrom od četiri i po miliona evra, koje je negde zakopao.

Mlađi Simović je u ruke srpske policije upao 10. juna 2010., posle ranjavanja "pajtosa" Sretka Kalinića u Zagrebu i ilegalnog prelaska granice sa Hrvatskom. Njih dvojica su zajedno pobegli iz zemlje posle ubistva premijera Đinđića. Uspešno su se krili više od sedam godina, uz pomoć jataka iz regiona, iako je za njima sve vreme bila na snazi Interpolova poternica.

Ko zna koliko bi još bili u bekstvu da u međuvremenu nisu zaratili. Umalo kobni obračun odigrao se na jezeru Rakitje. Simović je tada, dok su roštiljali, pištoljem upucao Kalinića u grudi nakon što je, navodno, saznao da je ovaj imao aferu sa njegovom suprugom!

Miloš je važio za jednog od najopasnijih članova ganga Dušana Spasojevića. Njegova uloga je bila da sa još nekoliko saradnika prati žrtve i o njihovom kretanju obaveštava Kalinića, glavnog egzekutora klana.

Takođe je bio zadužen za "grobarske" radove - kopanje rupa za leševe!

Jednom prilikom, kada se posle kopanja vratio sav blatnjav, ostali su predložili da mu se pomogne pošto se njegov posao širi. Tako su dali predlog da mu se za rođendan kupi mali rovokopač. Ta šala im se toliko dopala da su je među sobom danima prepričavali.

Miloš Simović je u odsustvu osuđen na maksimalnih 40 godina za atentat na premijera i zločine "zemunskog klana". Osim u ova dva procesa, osuđen je na osmogodišnju kaznu zbog otmica Miroslava Miškovića i Dragoslava Vukovića i na tri i po zbog nekih "sitnijih" dela...

Po povratku u Srbiju, njemu se, zajedno sa Kalinićem, sudilo i za pokušaj ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka, kada su nastradali njihovi telohranitelji. Za te zločine osuđeni su na 30 i 35 godina.

Kalinić je u tom postupku priznao krivicu i opisao likvidacije. Izneo je i detalje o svirepom ubistvu njihovog saradnika Milana Jurišića Jureta, koga su ubili 2009. u Madridu, u stanu u kojem su se skrivali.

Ispričao je da su Jurišićeve ostatke samleli u mašini za mlevenje mesa, a delove kostiju bacili u reku Menzanares. Spekulisalo se da je od delova njegovog tela napravio gulaš i poslužio ga prisutnom društvu, ali je to bilo nemoguće potvrditi!

Miloš Simović je na kraju osuđen i na šest godina zatvora zbog ranjavanja Kalinića.

Prvi milion od otmice Miškovića

Svedok saradnik Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, ispričao je svojevremeno da su se Miloš i Aleksandar baš ovajdili od otmice Miroslava Miškovića tokom 2001. Otkup biznismena je iznosio sedam miliona maraka, a braća su dobila milion da složno podele.

- Polovinu ukupnog otkupa uzeo je Milorad Ulemek Legija. Ja sam dobio kilogram heroina na poklon zbog svog učešća u praćenju - priznao je Suvajdžić.

Prema tvrdnjama Kalinića, iznetim u jednoj od svoje tri knjige koje je objavio tokom boravka u zatvoru, braća Simović su počeli kriminalnu karijeru kao sitni lopovi. Miloša u knjizi sve vreme naziva "Derpe Glavato", a Aleksandra "Debil".

- Ljudi po Zemun Polju nisu mogli ostaviti lopatu, grabulje, što god nađu sve pokradu, a kad kući donesu agregat, onda ih majka časti kohom. Imali su u šteku više lopata od Kineza koji prave auto-puteve kod nas. Bili su puka sirotinja. Kad su upoznali Spasojevića, naučio ih je da kradu kola i dovoze ih njemu, tad su počeli da zarađuju nešto - naveo je Kalinić.

Objasnio je i kako je Miloš stekao pogrdni nadimak "Derpe Glavato":

- Derpe Glavato je zasmejavao Spasojevića svojim glupostima i on ga je gotivio zbog toga. A taj nadimak je dobio kada ga je zatekla patrola policije u kolima sa muškarcem. Policajac ga je prepoznao i pitao: 'Jesi li ti to, Simo?' Simo i dalje ćuti i krije se iza leđa gole ljudine koja mu sedi u krilu.

Otkrili ko je naručio ubistvo premijera?!

Nudeći se za status svedoka saradnika, Miloš Simović je specijalnom tužiocu Miljku Radisavljeviću u septembru 2011. napisao na ceduljici ime čoveka, koji je navodno od Legije naručio ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i nekoliko političara koji su znali da se atentat priprema! Spekulisalo se tada da je na taj način pokušao da zaradi status svedoka-saradnika, ali ne za sebe već za brata Aleksandra. Istraga po tom pitanju, međutim, nikad nije pokrenuta iz nepoznatih razloga.

Braća su, kako se pisalo, istom prilikom otkrili istražiteljima da su u šumi, pored Aerodroma "Nikola Tesla", u vrećama zakopali 22 miliona evra koje im je "na čuvanje" dao Dušan Spasojević, kao i više od 10 kilograma zlatnika. Koliko je poznato, lokacija na kojoj se navodno nalazi mafijaško blago nije otkrivena, iako je bilo pokušaja.

REZULTAT OBDUKCIJE KUMA I ŠIPTARA

Vođe ozloglašenog "Zemunskog klana" koji je harao Beogradskim podzemljem krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina bili su Dušan Spasojević poznatiji pod nadimkom Šiptar kao i Mile Luković Kum.

Njihova "kriminalna imperija" srušena je 27. marta 2003. godine kad su tela obojice pronađena u dvorištu jedne kuće na Meljaku.

Samo 15 dana od ubistva tadašnjeg premijera Zorana Đinđića bilo je potrebno tadašnjim vlastima da odgovore na kriminalni čin koji je odjeknuo kako u Srbiji tako i u svetu.

Tog petnaestog dana od atentata, Spasojević i Luković su, prema zvaničnoj verziji, pronađeni u dvorištu vikendice na Meljaku 27. marta 2003. godine oko 20:40 sati.

Oni su bili osumjičeni da su učestvovali u organizaciji ubistva bivšeg predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića koji je ubijen 12. marta, ispred zgrade vlade u Beogradu, a veruje se da je motiv njihove likvidacije bilo zapravo prikrivanje pozadine atentata.

Na osnovu saopštenja policije, njih dvojica su prilikom pokušaja bekstva pucali na pripadnike MUP-a i napali ih ručnim bombama. Tačnije, pripadnici specijalizovanih policijskih snaga likvidirali su glavne ljude zemunske bande nakon što su pružili oružani otpor policiji prilikom pokušaja hapšenja.

Obdukcijom su otkriveni intenzivni krvni podlivi i oderotine kože glave kod Dušana Spasojevića.

Te povrede mogle su da nastanu od udaraca tupim predmetom. Ipak, nije tačno navedeno kojim oruđem su nanešene niti pod kojim okolnostima su nastale, te je ostala misterija da li su oni uopšte likvidirani na tom mestu ili negde drugde, dok su im samo tela ostavljena na Meljaku.

Pregovori pred hapšenje

Bivši načelnik beogradske policije Marko Nicović, svojevremeno je rekao da su prilikom bekstva nakon atentata na premijera, "Zemunci" sa sobom poneli velike količine novca kao i da su postojali pregovori pre hapšenja.

"Te vođe 'Zemunskog klana' su ponele velike pare sa sobom u Meljak. Posle je Dejan Milenković Bagzi, koji je pobegao specijalcia prilikom hapšenja na Meljaku, išao i da pregovara s vlašću da "otkupe glave". Međutim, oni su prevareni. Vlast im je uzela i keš i likvidirala Spasojevića i Lukovića. A to je mogao da naredi samo vrh vlasti. Država je tada bila u vanrednom stanju, tako da su to mogli da narede ministri policije i pravde Dušan Mihajlović i Vladan Batić, zatim šef BIA, a o mnogo čemu je odlučivao i Čedomir Jovanović", rekao je Nicović u jednom od ranijih intervjua.

To, naime, tvrdi bivši načelnik beogradske policije Marko Nicović, koji objašnjava da je Mihajlović bio među nekoliko ljudi iz vrha tadašnje vlasti koji su naredili likvidaciju Šiptara i Kuma. Ističe i da je "Zemuncima" prethodno oduzeto više miliona evra koje su posedovali.

Prema pojedinim nezvaničnim izvorima, Spasojević i Luković su na Meljaku uhapšeni, vezani i brutalno pretučeni tokom ispitivanja koje je trajalo određeno vreme. Nakon što je ono završeno, obojica su streljani a tela su im izbačena u dvorište.

Dušan Spasojević je u trenutku pogibije imao 35 godina dok je njegov kum Mile Luković imao 34.

Od zatvorskog čuvara do šefa mafije

Mile Luković Kum poticao je iz sela Donji Gajtan, u opštini Medveđa. Po završetku srednje Elektrotehničke škole, Luković odlazi u Prištinu, gde je duže radio kao čuvar u zatvoru. Nejasno je kako je dospeo na ovu poziciju, s obzirom na to da je i u mladosti bio poznat kao delikvent.

Njih dvojica su prvo počeli da kradu i preprodaju drogu. Boro Banjac, visoki policijski funkcioner je Vojislavu Tufegdžiću, autoru knjige "Vidimo se u čitulji, dvadeset godina posle" pričao je o Lukojeviću i Spasojeviću iz vremena kad je bio šef za suzbijanje kriminala u opštini Savski venac:

"Uhapsili smo ih 1995. godine zbog obijanja automobila na parkingu kod Vojnomedicinske akademije. U to vreme su na VMA smeštani ranjenici iz BiH, a većini je rodbina dolazila iz unutrašnjosti ili iz inostranstva. Rođaci koji su stizali u posete ostavljali su na parkingu automobile, često sa torbama punim stvari, jer nisu mogli da ih vuku sa sobom u bolnicu. Tu su te bitange obijale vozila i krale stvari ljudima koji su došli da posete ranjenike. Barabe, to je bilo odvratno... Međutim, već tada su imali neku zaštitu u SUP-u. Jednom prilikom je zvao tadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije Beograda zahtevajući da ih, kao, samo ne bijemo. Objašnjavao je nešto poput - nema smisla, rodom smo iz istog kraja, nije to delo zbog kojeg su zaslužili batine".

Nema, takođe, podataka ni zašto je prestao da obavlja posao zatvorskog čuvara, ali se zna da posle toga odlazi u Beograd gde sa zemljakom, Dušanom Spasojevićem, postaje vođa Zemunskog klana. Upravo je Kum uticao na Spasojevića da se oda kriminalu.

Ubili prijatelja po naređenju Spasojevića

Milan Jurišić i Dušan Krsmanović, po naređenju šefa Dušana Spasojevića, likvidirali su Marka Petrovića iako su s njim bili bliski.

Čak i u dnevnoj sobi zdanja vođe zemunskog klana Dušana Spasojevića u Šilerovoj, gde su stajala četiri monitora i prikazivala situaciju oko kuća, vođa klana, Luković i njihovi telohranitelji držali su pištolje u ruci ili na stolu.

Spasojević je imao običaj da šeta po kući s pištoljem i viče: "Mi smo najbolji!" U nekom trenutku je to postao i svojevrsni ratni poklič vođe klana.

- Spasojeviću je moć udarila u glavu. Stalno je pričao da ćemo prvo da ubijemo ovoga, pa onoga, uglavnom stalno je pominjao da neko treba da se ubije. Govorio je: 'Mi smo država u državi, moćniji smo od države' i prosto je ubedio članove klana u tu navodnu moć - izjavio je zaštićeni svedok Đura Mutavi.

"Ubili ga kao kera"

- Baš njima je Spasojević naredio da likvidiraju Petrovića. Namerno, njegovim najboljim drugovima. Oni su otišli kod Petrovića kako bi on na Jurišićev kompjuter navodno instalirao neke nove programe. Dok je radio na kompjuteru, Krsmanović je otišao po sok u kuhinju, a Jurišić izvadio pištolj i bez ikakve reči Petroviću s leđa pucao u glavu. Pucao je i drugi put da bi bio siguran. Đura Mutavi je na buvljaku kupio vreću za spavanje i najveću torbu koju je našao - pričao je Novaković.

Petrovićevo telo umotali su u vreću, stavili u torbu, ubacili u prtljažnik automobila i odvezli se do šume kraj auto-puta naspram aerodroma. Telo su bacili u pripremljenu rupu i zakopali ga.

- Pronašli smo telo posle Krsmanovićevog priznanja. Petrovića su ostavili samo u gaćama, pored njega su bacili kesu s disketom i njegove patike. Ništa više. Tako je teško i ružno bilo videti kako su ga spakovali... Kao kera - pričao je pukovnik policije.

Bonus video:

(Espreso/Kurir/Mondo/Blic/informer)